Intervju Dušana T. Batakovića, istoričara i ambasadora u Francuskoj, za list Politika, 16. maja 2011.

Francuska će biti kum ulaska Srbije u EU
Nemci su sačuvali i političke veze i ekonomske interese na Balkanu, dok su kod Francuza najpre zamrli ekonomski interesi, a onda znatno oslabile i političke veze sa Srbijom
U Francuskom kulturnom centru prošle nedelje promovisan je zbornik radova „Netipično savezništvo: Srbija i Francuska 1870–1940“. Autor zbornika istoričar i ambasador u Parizu dr Dušan T. Bataković na pitanje zašto je to netipično savezništvo, kaže da je nazvano tako zato što ne počiva isključivo na geopolitičkim potrebama i strateškim prioritetima, nego je zasnovano na zajedničkim vrednostima i zajedničkim pogledima na život, u šta su se uverili srpski i francuski seljaci, kao vojnici na Solunskom frontu(1916–1918).
Da li danas možete da se povrati barem deo te bliskosti sa Francuskom?
U modernoj srpskoj istoriji, od samoga Karađorđa koji se obraćao Napoleonu za podršku, pa do Prvog svetskog rata – francuske doktrine, Francuskarevolucija, Druga i Treća republika, bili su idejni uzori, posebno našim pariskim đacima, „Parizlijama“, u politici i diplomatiji. Srbija nije imala aristokratiju, pa su se francuske doktrine skladno uklapale u „ruralnu demokratiju“ 19. veka. Vrhunac je dosegnut u „zlatnom dobu Srbije“ (1903–1914), za vladavine kralja Petra Prvog, oficira školovanog u Francuskoj i uzornog demokratskog vladaoca. Na stogodišnjicu njegove zvanične posete Parizu 1911, gde i danas jedna avenija u samom centru nosi njegovo ime, planiramo da postavimo spomen-ploču.
U Titovoj Jugoslaviji sjaj Francuske je počeo da bledi. Zbog čega?
Između dva svetska rata prijateljstvo sa Srbijom postepeno se utopilo u francusko-jugoslovenske veze, premda se zapravo radilo o bliskosti Srba i Francuza. Posle 1945, naglašavano mi je, Francuzi su upoznali neke druge Srbe stasale u Titovom režimu, čije je ponašanje često odudaralo od slavnih solunskih tradicija opisivanih u međuratnim udžbenicima. U Titovo doba, to prijateljstvo bilo je dovedeno u pitanje. Pošto je u montiranom procesu osudio generala Dražu Mihailovića, Šarl de Gol je dobro shvatio da je Tito bio agent jedne strane sile, SSSR-a, a da je Mihailović, prvi gerilac u okupiranoj Evropi, žrtva savezničkih nagodbi. De Gol je Tita prezirao, a Mihailovića odlikovao Ratnim krstom još 1943.
Vi znate zanimljivu priču kako je došlo do toga da francuski jezik bude „proteran“ iz škola?
Kao predsednik Pete republike De Gol je uporno odbijao da primi Tita, što je znatno opterećivalo bilateralne odnose, a kada nam je u zvaničnoj poseti bio Žiskar Desten, i na svečanoj večeri s Titom pomenuo da naše veze sežu do doba Kosovske bitke. Tito je besan, skratio večeru i hitro se udaljio. To pokazuje do koje mere je Titova Jugoslavija bila suprotnost svemu onome što zovemo pozitivnim srpskim tradicijama. Tito je još šezdesetih godina prošloga veka, po svedočenju jednog francuskog diplomate, zabranio dalji rad francusko-jugoslovenskim udruženjima po Srbiji kojih je bilo u svakom većem gradu, i naredio da se prekine s učenjem francuskog jezika i pređe na učenje ruskog.
A devedesete su obeležili Slobodan Milošević i francuski intelektualci koji su Srbe prezirali više nego De Gol Tita.
Tokom devedesetih došlo je do strašnog poremećaja, jer je Titova Jugoslavija u Francuskoj uživala veliki ugled u levičarskim krugovima, kao alternativa sovjetskom modelu. Jedan deo bivših trockista i maoista (tzv.„novi filozofi“) presvučenih u uticajne branioce globalizma, našao je u Srbima kolektivnog krivca za sve balkanske nesreće, izostavivši ključno razlikovanje režima i naroda. Miteran je pokušavao da posreduje, ali je bilo nerealno, s obzirom na autističnu politiku Miloševića, da zbog Srbije, Pariz okrene topove prema Berlinu i uđe u sukob s ojačalom, tek ujedinjenom Nemačkom.
Ipak, druge zemlje bivše SFRJ imale su odanije saveznike.
Kada sam upitao Rejmona Bara, bivšeg premijera, zašto je Nemačka ostala verna svojim saveznicima na Balkanu, a Francuska nije, odgovorio je da su Nemci sačuvali i političke veze i ekonomske interese, dok su kod Francuza najpre zamrli ekonomski interesi, a političke veze sa Srbijom znatno oslabile.
Kakva je današnja perspektiva naših odnosa?
Sadašnja situacija znatno je bolja, ako izuzmemo pitanje Kosova oko kojeg nema nikakve saglasnosti. Mi nastojimo da vaspostavimo stara savezništva, a novi početak označile su i dve uspešne posete: prvo radna 2009, a zatim i zvanična 2011. predsednika Borisa Tadića donele su značajan napredak u francusko-srpskim odnosima. Francuska se ponudila da bude kum, odnosno sponzor ulaska Srbije u EU. Potpisana je politička deklaracija o podršci evropskim integracijama Srbije, dok se u Sporazumu o strateškom partnerstvu predviđa čitav niz oblasti u kojima saradnja treba da se dodatno produbljuje. Premda EU ima 27 članica, ključna za ulazak u Uniju je podrška neke od vodećih sila u Evropi, kao što su Nemačka, Francuska ili V. Britanija.
Biljana Mitrinović
-----------------------------------------------------------
Priznanje Kosova je najveća greška
Vrstan ste poznavalac istorije KiM. Kako, kao ambasador u zemlji koja je priznala nezavisnost Kosova, u sebi pomirujete te dve stvari?
Kada sam došao u Francusku, ona je već priznala Kosovo, ali ne propuštam priliku da istaknem da je to bila velika greška, da pitanje statusa treba ponovo otvoriti kako bi se uzajamno usaglašenim rešenjima uspostavio trajan mir na Balkanu. U Francuskoj ima i drugačijih stavova: spoljnopolitički odbor Skupštine bio je protiv priznavanja Kosova, dok pojedine političke ličnosti sada priznaju da je to bila krupna politička greška. Pogotovo je Martijev izveštaj uzburkao duhove, a tv kanal Frans 24 prvi objavio tajni Unmikov izveštaj iz 2003, koji nedvosmisleno pokazuje da je u trgovini organima većina žrtava bila srpske nacionalnosti.
Ali je ipak politička odluka Francuske, koja ovog meseca predsedava SB UN, bila da se to pitanje ne stavlja na dnevni red za glasanje.
Nesuglasice postoje i među zemljama koje imaju znatno bliže odnose nego Francuska i Srbija. Nastojaćemo da produbimo sve domene saradnje od obostrane koristi, a da nesuglasice, krupne kao što je kosovsko pitanje, rešavamo diplomatskim sredstvima, pravnim argumentima i unapređenim dijalogom. Mislim da za to još ima prostora.